Универзитет у Нишу и  Одсек медицинских наука Центра  за научноистраживачки рад Универзитета у Нишу, у уторак 19. новембра 2013. године,  организују јавно предавање „ Слободни радикали у биолошким системима“ проф. др Видосаве Б. Ђорђевић.
Предавање ће бити одржано у сали број  8 у приземљу зграде Универзитета са почетком у 13 сати.

Сажетак предавања

СЛОБОДНИ РАДИКАЛИ У БИОЛОШКИМ СИСТЕМИМА

Видосава Б. Ђорђевић, Медицински факултет, Универзитет у Нишу, Србија

Мада се у биолошким системима човека могу створити различите врсте веома реактивних слободних радикала и нерадикалских продуката са оксидационим својствима, који се збирно означавају термином реактивне врсте, они ипак најчешће настају из кисеоника који је дифузно присутан у ткивима. Реактивне врсте се стварају у бројним биохемијским реакцијама током нормалног метаболизма у ћелији. Биолошки системи не само да су адаптирани на коегзистенцију са слободним радикалима, већ су развили разне механизме за њихово коришћење у бројним физиолошким функцијама. Продуковани у малим, односно умереним концентрацијама, испољавају низ физиолошких улога, као што су пренос сигнала у ћелијама, одржавање васкуларног тонуса, имунорегулација, неуротрансмисија, одбрана од вируса и бактерија, индукција митогеног одговора и програмиране смрти ћелија. Ниво продукције контролишу комплексни антиоксидативни системи који су коеволуирали с аеробним метаболизмом како би спречили оксидативно оштећење помоћу реактивних врста. У случају повећане продукције слободних радикала или неадекватне антиоксидативне заштите настаје оксидативни стрес који може изазвати штетне ефекте будући да реактивни метаболити могу реаговати са биомолекулима укључујући липиде, протеине и ДНК. У реакцији са биомолекулима слободни радикали ремете ћелијску морфологију, функцију, јонску хомеостазу и ензимску активност. У неким од тих процеса, као што је у случају пероксидације липида, настају секундарни радикали, те процес поприма ланчани карактер и практично може довести до смрти ћелије. Доказано је да је оксидативни стрес један од патофизиолошких механизама у више од сто хуманих болести. Игра значајну улогу у развоју и прогресији дијабета, атеросклерозе, кардиоваскуларних болести, хипертензије, исхемијско-реперфузионог оштећења, неуродегенеративних и имуноинфламаторних болести. Реактивне врсте могу, такође, изазвати онкогени фенотип канцерских ћелија, старење ћелија и апоптотичну ћелијску смрт.